da me tjeraš vilama i bičem ne bih mogao navesti desetak nekmoli i više prošlogodišnjih albuma. jer sam profi, ne samo da ne slušam muziku nego je i izbjegavam u širokom luku. jep, smiješno je to, zadnji sam od zadnjih koji će vam neku mjuzu naturati.
ali filmovi i serije, tu sam glavni, od 365 moje ultralaičko iskustvo već preko dva desetljeća bilježi barem 320 večeri godišnje konzumacije. zaključak; uživati valjda mogu samo potpuni laici. pojma ja nemam ni o kadriranju, ni glumcima, ni režiserima, potpuno sam neopterećen, okej sve do trenutka kad svakovečernje barem sat vremena potrošim na pretragu potencijalnog slikopisnog menua za taj dan. jer tih 2 sata mi je često jedini gušt u danu, najvažnija stavka neke iskonske (kulturne?) potrebe. želje i interesa, svega onoga što za muziku godinama ne baštinim jer mi je ogromna količina toga potpuno bezveze. ono najstrahotnije kaj si možeš u bradu reć dok trpiš slušajući neki album - "mi smo bolji od toga i toga", to je baš dead end, a ne stvar prepotencije. jer u mojim si godinama svjestan koliko (ne) valjaš, nije ti baš do kurčenja, specijalno ne samome sebi. uvijek tražiš bolje od sebe, ako si iole inteligentan.

tak da prošlu godinu, koja je bila prilično komplicirana za goreopisanu frekvenciju konzumacije filmova (a govna neću gledat) mogu na koncu proglasiti sasvim solidnom. valjda zato što sam neznalica.